Od krojenja do proizvodnje: kako je sektor odrastao

Potreba jedne zemlje za automatskim vratima ne javlja se pre nego što se pojave njene garaže. Početkom devedesetih u Turskoj još nije postojala kultura zatvorenih garaža; čak ni vlasnici automobila uglavnom nisu imali garažu. Zato prva automatska vrata nisu stigla kao potreba, već kao luksuz — proizvedena u Americi i Evropi, upakovana u kutije, preko mora. Prvo zanimanje ovog sektora u Turskoj oblikovalo se u skladu s tim: montaža.

O tome ne govorimo kao o nedostatku; niko se ne rađa kao proizvođač. Svaka industrijska grana počinje da uči sklapanjem onoga što je neko drugi napravio. Pitanje je da li ćete ostati na tom stepeniku.

Godine krojenja

Postoji stepenik iznad montaže i ne ustručavamo se da ga nazovemo: krojenje. Uvoziti delove odvojeno i ovde skrojiti vrata po meri — platno iz inostranstva, kroj od nas. Dugo smo to radili i tim godinama mnogo dugujemo: krojenje nas je naučilo anatomiji vrata napamet. Koja vođica se zamara pod kojim opterećenjem, koliko ciklusa opruga zaista traje, gde se panel orošava — to se ne uči iz kataloga, već za krojačkim stolom.

Ali krojač ima granicu: ne može da istka platno. Najvažniji sloj kvaliteta i dalje se određuje u tuđoj fabrici.

Početak tkanja platna

Tu granicu prelazili smo korak po korak. Najpre su vođice uvedene u domaću proizvodnju; 2005. godine sa naših presa izašao je prvi domaći panel segmentnih vrata; vremenom je i znatan deo profila prešao na naše linije. Tih istih godina menjala se i sama potreba: jučerašnji luksuz postao je standard najpre stambenih naselja i vila, a zatim industrijskih objekata. Kako se sektor širio od privatnih garažnih vrata do logističkih lokacija sa pretovarnim mestima, ostati krojač već je postalo nemoguće — hronologija više od trideset godina naše proizvodnje zapravo je hronologija te nužnosti.

Put kojim nismo krenuli

Recimo iskreno i ovo: ostati uvoznik bio je komercijalno lakši put. Uvesti gotov proizvod i staviti na njega marku — taj posao poznavali smo koliko i bilo ko, možda i bolje, jer su nas godine krojenja naučile unutrašnjosti vrata. Tim putem nismo krenuli; trgovina bez infrastrukture, rezervnih delova i odgovornosti za servis ne može da garantuje sutrašnjicu onoga što prodaje. Proizvodnja je bila naporan izbor, gladan kapitala i strpljenja — ali, prema merilu našeg osnivača, upravo to vezuje čoveka za njegov rad: ako možete da proizvodite, ako možete da uvodite novine, ako možete sebi da postavite cilj, posao Vas ne iscrpljuje.

Danas ovaj sektor Evropi i Americi prodaje ekvivalente uvoznih vrata čije je kutije nekada otvarao. Trebalo je trideset godina da priča započeta montažom stigne do ovog reda. A odgovor na pitanje šta sledi krije se u istoj logici: na kom god stepeniku da stojimo, gledamo onaj iznad.